**PRVA LJUBAV MOG SINA TRENERA VRATILA SE POSLE 16 GODINA – a onda mi je dao stari koverat sa mojim imenom**
Moj sin Daniel ima 14 godina i nedavno je počeo da trenira fudbal.
Svaki dan je šutirao loptu u garažna vrata do zalaska sunca.
Ali najviše je pričao o svom novom treneru.
„Mama, trener Charles kaže da imam talenat. Misli da sledeće godine mogu igrati za školski tim.“
Charles.
Ime koje sam nekada volela… a kasnije naučila da mrzim.
Još nisam upoznala tog Charlesa, ali sam bila zahvalna što postoji. Daniel je bio zatvoren u sebe otkako nas je njegov otac napustio pre tri godine.
Prvi put posle mnogo meseci videla sam ga kako se smeje.
Zato nisam postavljala mnogo pitanja.
Jedne večeri, posle važne utakmice, čekala sam Daniela ispred svlačionice.
Izašao je nasmejan.
A pored njega je hodao muškarac za koga nikada nisam mislila da ću ga ponovo videti.
Zaledila sam se.
„Mama, ovo je moj trener. Trener Charles.“
On nije bio samo trener.
Bio je moja prva ljubav. Jedini muškarac kog sam ikada zaista volela.
Charles me je pogledao sa istim šokom u očima.
„Grace?“
„Charles??“
Daniel je pogledao čas mene, čas njega.
„Da li se poznajete?“
„Išli smo u istu školu“, rekla sam tiho.
Ali istina je bila mnogo veća od toga.
U srednjoj školi bili smo nerazdvojni. Planirali smo sve – fakultet, brak, decu.
A onda je odmah posle mature otišao na prestižni univerzitet u drugoj državi.
Bez objašnjenja. Bez poziva. Jednostavno je nestao.
Godinu dana kasnije sam se udala. Rodila Daniela.
I pokušavala godinama da zaboravim da je Charles ikada postojao.
Posle tog susreta počeo je da provodi još više vremena sa Danielom.
Organizovao je dodatne treninge, vodio tim na izlete, bodrio ih posle svakog poraza.
Gledala sam ih sa strane dok mi je srce svaki put brže kucalo kad ih vidim zajedno.
Jedan deo mene želeo je da udaljim sina od njega.
Ali nisam mogla da mu to učinim.
Daniel je bio srećan.
Jednog dana vratio se kući presrećan.
„Trener Charles kaže da sam spreman za turnir sledećeg meseca.“
„To je divno, dušo.“
„On je najbolji trener. Moj najbolji prijatelj.“
Zatim je tiho dodao:
„Tata nikada nije dolazio na moje utakmice. Nijednom. A trener Charles dolazi na svaku.“
Srce mi se steglo.
Turnir je stigao.
Daniel je igrao svim srcem.
Ali u poslednjim minutima skočio je za loptom i loše pao.
Čula sam pucanj još sa tribina.
Hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu.
Lekari su rekli da je imao sreće – hodaće normalno, ali njegova karijera u takmičarskom sportu je završena.
Plakao je tri dana.
„Moj život je gotov, mama.“
Jedne večeri Charles je došao u bolnicu.
Sačekala sam ga u hodniku.
„On se odmara. Dođi sutra.“
„Nisam ovde zbog njega. Ovde sam zbog tebe.“
„Ne treba mi ništa od tebe.“
„Grace, molim te. Samo pet minuta.“
Izvadio je iz džepa stari, izlizani koverat.
Na njemu je bilo moje ime.
„Šta je to?“
„Otvori.“
Unutra je bila kartica.
Ručni crtež.
„Hoćeš li se udati za mene?“
Datum je bio 15. jun – dan naše mature.
Srce mi je lupalo.
„Hteo si da me zaprosiš?“
Klimnuo je.
„Mesecima sam štedeo za prsten. Imao sam spreman govor.“
„Zašto to nikada nisi uradio?“
Izvadio je drugi koverat.
Otvorila sam ga.
Pismo.
U rukopisu mog oca.
„Charles, pišem ti jer mi je stalo do budućnosti moje ćerke. Grace zaslužuje život veći od ovog grada. Neću dozvoliti da joj ga oduzmeš.“
Ruke su mi drhtale dok sam čitala dalje.
„Nemaš joj šta ponuditi osim prosečnog života. Ako je zaista voliš, ostavićeš je. Otiđi posle mature. Ne traži je.“
A onda rečenica koja me je slomila:
„Ako odbiješ, zaustaviću finansiranje njenog fakulteta i organizovaću brak sa prikladnijim čovekom.“
Podigla sam pogled.
„Moj otac je napisao ovo?“
„Da.“
„I ti si mu poverovao? Nisi došao kod mene?“
„Ti si svaki dan govorila da želiš da studiraš arhitekturu. Mislio sam da ću ti uništiti budućnost.“
„Uništio si mi srce, Charles. Nikada nisam otišla na fakultet. Otac me je naterao da se udam.“
On je plakao.
„Nikada nisam prestao da te volim.“
Te večeri otišla sam pravo u kuću svog oca.
Pokazala sam mu pismo.
„Da li si ti ovo napisao?“
Ćutao je.
„Štitio sam te.“
„Uništio si mi život!“
„Charles nije imao budućnost!“
„Bolje to nego muž koji me je napustio i ostavio samu sa detetom!“
Otišla sam.
Te iste večeri moj bivši muž Mark pojavio se na mojoj verandi.
„Hoću da se vratim. Da ponovo budemo porodica.“
„Ti si nas napustio.“
„Žao mi je.“
Dozvolila sam mu da privremeno ostane.
Dva dana kasnije Daniel se vratio iz bolnice i video ga.
„Šta on radi ovde?“
Te večeri izbila je svađa.
„Mama, trebalo je da se udaš za nekoga kao što je trener Charles. Nekoga ko ostaje.“
Mark je udario šakom o sto.
„Dosta!“
„Ovo nije tvoja kuća!“ viknuo je Daniel.
Ustala sam.
„Mark, izađi. Odmah.“
Sledećeg dana podnela sam zahtev za razvod.
Meseci su prolazili.
Charles je nastavio da dolazi.
On i Daniel su sedeli u dvorištu i pričali o fudbalu… i o životu.
Jednog popodneva ostali smo sami na verandi.
„Postoji li šansa za nas?“ pitao je.
Pogledala sam ga.
Dečak iz srednje škole još je bio tamo.
Ali sada je bio muškarac.
„Možda smo uvek morali da pronađemo put nazad jedno drugom. Samo je trebalo da odrastemo.“
Stisnuo mi je ruku.
„Čekao sam 16 godina. Mogu da čekam još malo.“
Tri meseca kasnije bili smo zajedno.
Prošle nedelje Charles me je zaprosio.
Na jednom kolenu.
U našem dvorištu.
Ovoga puta sa prstenom.
Daniel je sve snimao iz žbunja.
Rekla sam „da“.
Venčaćemo se u maju.
Daniel će me odvesti do oltara.
Moj otac nije pozvan.
I to je u redu.
Jer konačno živim život koji sam oduvek trebala da živim.
Sa muškarcem kog sam oduvek volela.
