Hladna jesenska večer. Vlažan vjetar provlačio se ulicama malog grada, a slaba rasvjeta lampi presijavala se u lokvama. Lucas se vraćao kući kada je primijetio nešto tamno kraj autobusne stanice. Isprva je pomislio da je to nečija zaboravljena jakna. Ali “jakna” se pomaknula.
Prišao je bliže — i zastao. Pred njim je ležala njemačka ovčarka. Mršava, mokra, drhtava. Njezin je trbuh bio velik — prevelik. Pas je bio skotan i jedva se držao na životu.
A netko ju je jednostavno ostavio na ulici. Lucas je polako sjeo.
Pas nije režao. Nije se odmaknuo. Samo je gledao — umorno, očajno, kao da govori očima:
“Nemoj me ostaviti.”
Lucas je skinuo jaknu, umotao je i odvezao u najbližu dežurnu kliniku. Te noći veterinar je bila žena po imenu Elena — mirna, pažljiva, s nježnim, ali sigurnim glasom.
Pregledala je psa, zatim napravila ultrazvuk. I odjednom joj se lice promijenilo. Podigla je pogled prema Lucasu.
— To… nisu štenci, — rekla je tiho. Lucas se ukočio.
— Kako to — nisu štenci?
Elena je duboko udahnula:
— Ovaj je pas korišten za uzgoj hibrida. Parili su je s vukom. Mladunci će biti wolfdogovi — poludivlji, zahtjevni, s jakim instinktima. Kada takvi psi prestanu biti “korisni”… jednostavno ih bace.
