„Tko?“
Clara nije odgovorila.
Samo me čvršće povukla za ruku.
„Sarah, molim te.“
Godinama sam zamišljala što bih napravila kada bih je mogla vidjeti još samo jednom.
Zagrlila bih je.
Plakala bih.
Pitala bih je je li se bojala u posljednjim trenucima.
Ni u jednoj od tih zamišljenih scena nisam bježala kroz sporedni izlaz stomatološke ordinacije dok se na parkiralištu otvaraju vrata crnog automobila.
Ali upravo to smo radile.
Clara je prva izašla.
Ja za njom.
„Moj auto je tamo.“
„Ne.“
„Clara—“
„Ako su došli za mnom, već znaju koji je tvoj.“
Te riječi su me presjekle.
„Tko su oni?“
„Kasnije.“
„Ne. Deset godina mislim da si mrtva. Nećeš mi sada govoriti kasnije.“
Okrenula se prema meni.
Oči su joj bile pune panike.
„Ako sada stanemo i raspravljamo, možda nećeš imati priliku čuti ništa.“
To me zaustavilo.
S druge strane zgrade nalazio se mali servisni prolaz.
Clara je krenula prema njemu kao da ga poznaje.
„Kako znaš kamo ideš?“
„Pogledala sam plan izlaza dok sam čekala.“
To je zvučalo kao ona.
Clara je oduvijek uočavala takve stvari.
Kao dijete znala je svaki izlaz iz trgovačkog centra prije nego što bismo pronašle trgovinu koju smo tražile.
Sitnica.
Ali sitnica koju nitko tko ju je samo imitirao ne bi znao.
Ipak, dio mene se još opirao.
Previše je bilo nemoguće.
Došle smo do stražnje ulice.
„Taksi“, rekla je.
„Mogu nazvati—“
„Bez telefona.“
„Zašto?“
„Isključi svoj.“
Gledala sam je.
„Ozbiljno?“
„Sarah.“
Izgovorila je moje ime onim tonom kojim je govorila kad smo imale petnaest i pokušavala me spriječiti da napravim glupost.
Isključila sam telefon.
Pet minuta poslije bile smo u taksiju.
Rekla je vozaču adresu malog motela na drugom kraju grada.
„Tamo živiš?“
„Ne.“
„Gdje onda živiš?“
Pogledala je kroz prozor.
„Nigdje dugo.“
Srce mi se stisnulo.
„Deset godina?“
Kimnula je.
„Deset godina si bila živa i nisi mi se javila.“
„Nisam mogla.“
„Ljudi uvijek kažu nisam mogla kada zapravo misle nisam htjela.“
Okrenula se prema meni.
Na licu joj se pojavila bol.
„Mislila sam da će te ubiti.“
To je bila prva rečenica nakon koje sam prestala govoriti.
Vozač je pogledao u retrovizor.
Clara se odmaknula prema prozoru.
Do motela smo stigle u tišini.
Uzela je sobu na drugo ime.
Primijetila sam.
„Mara Lewis?“
„Jedno od njih.“
„Koliko ih imaš?“
„Previše.“
U sobi je zaključala vrata, navukla zavjese i tek onda sjela.
Ja nisam.
„Počni.“
Clara je pogledala moje lice dugo, gotovo kao da me pokušava ponovno naučiti.
„Prvo mi reci nešto.“
„Ne.“
„Molim te.“
„Clara, imala sam sprovod za tebe.“
Glas mi je puknuo.
„Stajala sam ispred lijesa koji nisam smjela otvoriti. Mama se srušila. Tata nije govorio tri dana. Ja sam godinama imala napade panike kad bih čula škripu kočnica.“
Oči su joj se napunile suzama.
„Znam.“
„Ne znaš.“
„Znam više nego misliš.“
„Onda gdje si bila?“
Pogledala je ruke.
„U autu te noći nisam bila sama.“
Prisjetila sam se službene verzije.
Clara se vraćala kući s večere.
Kiša.
Mračna cesta.
Gubitak kontrole.
Automobil niz liticu.
Požar.
„S kim si bila?“
„S ocem.“
Nisam razumjela.
„Čijim ocem?“
Podigla je oči.
„Našim.“
Počela sam se smijati.
Ne zato što je bilo smiješno.
Nego jer je mozak ponekad izabrao najgori mogući odgovor.
„Tata je te noći bio kod kuće.“
„Ne.“
„Bio je s mamom.“
„To ti je mama rekla.“
„Vidjela sam ga sljedećeg jutra.“
„Nakon nesreće.“
Osjetila sam kako mi se želudac steže.
„Što želiš reći?“
Clara je duboko udahnula.
„Tata je bio u autu sa mnom.“
„Zašto?“
„Jer sam ga uhvatila u nečemu.“
„U čemu?“
„U laži koju je godinama skrivao.“
Naravno.
Uvijek jedna tajna vodi prema drugoj.
„Kakvoj laži?“
Clara je posegnula u unutarnji džep jakne i izvadila presavijenu fotografiju.
Pružila mi ju je.
Bila je stara.
Na njoj je naš otac stajao pokraj čovjeka kojeg nisam poznavala.
Obojica su bila mlađa.
Iza njih mala privatna medicinska klinika.
„Tko je to?“
„Doktor Alan Mercer.“
Ime mi nije značilo ništa.
„I?“
„Vodio je kliniku u kojoj smo rođene.“
„Dobro.“
„Klinika je zatvorena godinu nakon našeg rođenja.“
„Zašto?“
Clara je šutjela.
„Zašto?“
„Zbog nepravilnosti u evidenciji novorođenčadi.“
Srce mi je počelo tući brže.
„Ne.“
„Sarah—“
„Ne.“
Već sam znala da mi se neće svidjeti ono što dolazi.
„Što si pronašla?“
„Naše dokumente.“
Sjela sam.
Nisam više mogla stajati.
„Kakve dokumente?“
„Stare bolničke zapise. Kod tate.“
„Zašto si ih tražila?“
„Nisam. Tražila sam njegovu policu osiguranja nakon što me zamolio da mu pomognem s papirima.“
To je zvučalo tako obično da je postalo još strašnije.
„I?“
„Našla sam dvije rodne potvrde.“
„Pa? Blizanke smo.“
„Ne.“
Pogledala me.
„Dvije različite majke.“
U sobi je nestalo zraka.
„Što?“
„Na jednoj je bilo mamino ime.“
„A na drugoj?“
„Žena po imenu Rebecca Hale.“
Odmahnula sam glavom.
„Pogreška.“
„I ja sam mislila.“
„Naravno da je pogreška.“
„Zato sam nastavila kopati.“
„Clara, prestani.“
„Sarah.“
„Rekla sam prestani.“
Ustala sam.
„Ti si došla iz mrtvih i sada mi govoriš da nismo sestre?“
„Nisam to rekla.“
„Upravo jesi.“
„Rekla sam da zapisi nisu isti.“
To nije bilo bolje.
„Pa što je istina?“
Clara je izvadila još jedan papir.
Presliku starog laboratorijskog nalaza.
„Napravila sam test.“
„Prije nesreće?“
„Da.“
„S kim?“
„S tatom.“
„I?“
Pogledala me.
„On nije moj biološki otac.“
Nisam govorila.
„A ti?“
„Nisam stigla testirati tebe.“
„Dakle ne znaš.“
„Ne.“
„A mama?“
Clara je odmahnula.
„Nisam stigla pitati.“
„Jer se dogodila nesreća.“
„Da.“
Ponovno tišina.
„Zašto je tata bio s tobom te noći?“
„Suočila sam ga.“
„I?“
„Prvo je poricao. Onda je rekao da moramo otići nekamo gdje možemo razgovarati.“
„Kamo?“
„Do stare kuće izvan grada.“
„Čije?“
„Mercerove.“
Ime stomatološke klinike? Ne.
Drugo.
Stara privatna klinika.
Doktor.
Dokumenti.
Sve mi se počelo miješati.
„Što se dogodilo u autu?“
Clara se ukočila.
„Posvađali smo se.“
„Je li on vozio?“
„Da.“
„A policija je rekla da si ti vozila.“
„Znam.“
„Zašto?“
„Jer je automobil bio registriran na mene.“
„Ali forenzika—“
„Auto je izgorio.“
Još jedna službena činjenica koja je odjednom izgledala potpuno drugačije.
„Kako si preživjela?“
Clara je spustila rukav.
Tek tada sam vidjela ožiljke.
Duge.
Nepravilne.
Preko cijele podlaktice.
„Auto nije odmah eksplodirao.“
Progutala sam knedlu.
„Sletjeli smo niz padinu. Ja sam ostala pri svijesti. Tata nije.“
„Je li umro?“
„Ne.“
Još jedan udarac.
„I on je preživio.“
„Da.“
„Ali vratio se kući.“
„Da.“
„A ti?“
„Pokušala sam izaći. Netko me izvukao.“
„Tko?“
„Mercer.“
Pogledala sam fotografiju.
„Bio je tamo?“
„Pratio nas je.“
„Zašto?“
„Jer je znao što sam pronašla.“
Sve je zvučalo suludo.
Previše složeno.
Previše uredno.
„Zašto ti vjerujem?“
Clara me pogledala.
„Ne trebaš.“
To me iznenadilo.
„Što?“
„Nemoj mi vjerovati zato što izgledam kao ja. Nemoj mi vjerovati zbog glasa. Provjeri.“
Izvadila je mali ključ.
„Otvori pretinac broj 214 na autobusnom kolodvoru.“
„Što je unutra?“
„Dokazi.“
„Zašto ih ne nosiš sa sobom?“
„Jer ljudi umiru zbog toga.“
„Tko je umro?“
Nije odgovorila.
To je značilo netko.
„Clara.“
„Žena koja mi je pomogla nakon nesreće.“
„Mercer?“
„Ne. Medicinska sestra iz njegove stare klinike.“
„Gdje si bila svih tih godina?“
„Kod nje prvo.“
„Deset godina?“
„Ne.“
„Onda?“
„Selila sam se.“
„Zašto se nisi javila policiji?“
Naslonila se na zid.
„Jesam.“
„Što?“
„Dvije godine nakon nesreće.“
„I?“
„Čovjek kojem sam pokazala dokumente nazvao je našeg oca prije nego što sam izašla iz postaje.“
Osjetila sam hladnoću.
„Kako znaš?“
„Vidjela sam broj na zaslonu.“
„Možda je imao razlog.“
„Četrdeset minuta kasnije netko je provalio u stan žene koja me skrivala.“
Nisam imala odgovor.
„Zašto sada?“
„Jer je Mercer umro prije tri tjedna.“
„I?“
„Netko je počeo čistiti stare tragove.“
„Tko?“
„Mislim da tata.“
To više nisam mogla slušati.
„Dosta.“
Ustala sam.
„Moj otac je lagao možda. Ali želiš da vjerujem da je deset godina znao da si živa i pustio mene i mamu da te oplakujemo?“
Clara nije odgovorila.
To me razbjesnilo.
„Reci nešto!“
„Znao je.“
Udarila sam dlanom o stol.
„Ne!“
„Sarah.“
„Ne.“
„Nazvao me tri dana nakon sprovoda.“
Sve u meni se ugasilo.
„Što?“
„Nazvao je telefon medicinske sestre.“
„Što je rekao?“
Clara je dugo šutjela.
„Rekao je da, ako se vratim, uništit ću tebe.“
Nisam mogla disati.
„Kako?“
„Rekao je da nisi ono što misliš.“
„Što to znači?“
„Nije rekao.“
„I ti si mu vjerovala?“
„Nisam se bojala za sebe.“
„Ali ostavila si mene deset godina!“
„Da.“
Prvi put joj se glas slomio.
„I mrzim se zbog toga svaki dan.“
Okrenula sam glavu.
Nisam željela da me njezine suze omekšaju.
Ne još.
„Zašto stomatolog?“
Pitanje je zvučalo smiješno nakon svega.
Clara je gotovo izgubila osmijeh.
„Slomila sam zub prije tri dana.“
„I dala moje ime kao kontakt?“
„Tvoj broj znam napamet.“
„Deset godina?“
„Nikad ga nisam zaboravila.“
„A zašto baš sada izaći?“
„Nisam planirala.“
Pogledala je srebrni lančić.
„Ali više nisam imala gdje.“
U tom trenutku začulo se kucanje na vratima.
Obje smo se ukočile.
Tri kratka udarca.
Pauza.
Još dva.
Clara je problijedjela.
„Tko zna da smo ovdje?“
„Nitko.“
Kucanje ponovno.
Muški glas.
„Sarah?“
Prestala sam disati.
Poznavala sam glas.
Otac.
Clara me zgrabila za ruku.
„Nemoj otvarati.“
„Kako je znao?“
„Rekla sam ti.“
„Možda nas pokušava zaštititi.“
„Sarah.“
Opet kucanje.
„Dušo, znam da si unutra.“
Ta riječ.
Dušo.
Koristio ju je samo kad sam bila dijete.
Prišla sam vratima.
Clara me povukla.
„Ne.“
„Trebam odgovor.“
„I ja sam ga trebala prije deset godina.“
Otac je s druge strane rekao:
„Clara ti ne govori sve.“
Obje smo se ukočile.
Znao je da je ona unutra.
„Kako zna da sam s tobom?“ šapnula sam.
Clara nije odgovorila.
Otac je nastavio:
„Ako otvoriš vrata, pokazat ću ti što se stvarno dogodilo.“
Pogledala sam sestru.
Prvi put sam vidjela nešto novo u njezinu izrazu.
Sumnju.
„Clara?“
„Ne znam.“
„Što ne znaš?“
„Kako je znao da sam otišla zubaru.“
Još jedno kucanje.
„Sarah, molim te.“
Stavila sam ruku na kvaku.
Clara je odmahnula.
„Ako otvoriš, možda više nećemo izaći.“
„A ako ne otvorim, nikad neću znati govori li istinu.“
Okrenula sam bravu.
Clara se povukla dva koraka.
Otvorila sam vrata samo toliko da vidim oca.
Izgledao je deset godina starije nego tog jutra.
Nije bio sam.
Pokraj njega stajala je moja majka.
Plakala je.
U rukama je držala malu bijelu kutiju.
„Što je to?“ pitala sam.
Majka je pogledala Claru.
Koljena su joj gotovo popustila.
„Bože.“
Clara nije rekla mama.
Ništa.
Samo je stajala.
Otac je podigao ruke.
„Nitko te neće odvesti.“
Clara se gorko nasmijala.
„To si već jednom obećao.“
Mama je pogledala mene.
„Sarah, moramo ti nešto reći.“
„Već sam čula dovoljno.“
„Ne.“
Čvršće je stisnula kutiju.
„Nisi.“
Otac je zatvorio vrata iza sebe.
Clara se odmah napela.
„Nemoj joj prilaziti.“
On je stao.
„Neću.“
Pogledao je Claru.
„Trebala si mi dopustiti da ti kažem sve prije nego što si pobjegla.“
„Pokušao si me ubiti.“
Majka je naglo pogledala njega.
„Što?“
On se okrenuo prema Clari.
„Nisam.“
„Vozio si prebrzo.“
„Netko nas je pratio.“
„Mercer.“
„Da.“
„Zašto mi to nikad nisi rekao?“
Otac se naslonio na zid.
„Jer sam mislio da radiš za njega.“
Clara se ukočila.
„Što?“
„Kad si pronašla dokumente, nisi došla meni. Prvo si zvala broj s papira.“
„Da. Kliniku.“
„Broj nije pripadao klinici.“
Clara je problijedjela.
„Kome onda?“
„Merceru.“
Tišina.
„On je znao da si pronašla arhivu prije nego što si me suočila.“
Clara je sjela.
„Ne.“
„Pratio nas je te noći.“
„To sam rekla.“
„Ali nije pokušavao spasiti tebe.“
„Izvukao me iz auta.“
„Jer je mislio da imaš dokumente.“
Njezino lice se promijenilo.
Prvi put nije izgledala sigurno u vlastitu priču.
„A ti?“
„Ostao sam zarobljen nekoliko minuta.“
„Onda si otišao kući.“
„Da.“
„I pustio da svi misle da sam mrtva.“
Otac je zatvorio oči.
„Kad sam se vratio po tebe, Mercer i ti ste nestali.“
„Zašto nisi rekao policiji?“
„Jesam.“
„Ne.“
„Rekao sam da u autu nisi bila sama.“
„U izvješću toga nema.“
„Znam.“
Majka je zaplakala.
„Jer je izvješće promijenjeno.“
Okrenula sam se prema njoj.
„Tko ga je promijenio?“
„Čovjek iz odjela koji je tada radio s Mercerom.“
Sve se ponovno zakompliciralo.
„I što je u kutiji?“
Mama ju je otvorila.
Unutra su bile dvije narukvice iz rodilišta.
Stare.
Požutjele.
Na jednoj je pisalo moje ime.
Na drugoj Clarino.
Ali ispod imena majke nisu bila ista slova.
Osjetila sam mučninu.
„Ne.“
Mama je plakala.
„Rodila sam samo jednu od vas.“
Clara i ja pogledale smo se.
„Koju?“ pitala sam.
Mama je pogledala mene.
„Tebe.“
Clara se nije pomaknula.
Kao da je tu mogućnost već nekad zamišljala.
„A ja?“
Mama je zaplakala još jače.
„Rebecca Hale umrla je tijekom poroda.“
„Žena s dokumenta.“
„Da.“
„I onda?“
Otac je nastavio:
„Mercer je vodio ilegalni program zamjene identiteta novorođenčadi.“
„Zašto?“
„Novac. Posvojenja. Lažna dokumentacija. Neki roditelji plaćali su da djeca dobiju drugačiji identitet.“
Nisam mogla vjerovati.
„I Clara?“
„Rebecca nije imala obitelj koja bi preuzela dijete. Tvoja majka upravo je rodila tebe. Mercer je…“
Nije mogao završiti.
Mama jest.
„Rekao mi je da je druga beba napuštena.“
Clara je tiho pitala:
„I uzela si me?“
„Da.“
„Znala si?“
„Ne cijelu istinu.“
„Ali znala si da nisam tvoja.“
Majka nije odgovorila.
To je bio odgovor.
Clara je ustala.
„Dakle svi su znali osim mene.“
„Ne“, rekao je otac.
„Ja sam saznao tek godinama kasnije.“
„Kada?“
„Kad je Mercer pokušao ucijeniti nas.“
„Zbog čega?“
„Jer je želio novac da šuti.“
„O čemu?“
Otac je pogledao mene.
Tada sam znala da dolazi nešto gore.
„Sarahina dokumentacija također je bila izmijenjena.“
„Ali mama je rekla da sam njezina.“
„Jesi.“
„A ti?“
Otac nije odgovorio.
Srce mi je stalo.
„Ti nisi moj otac?“
Mama je zatvorila oči.
„Ne biološki.“
Nasmijala sam se.
Opet taj isti čudan, prazan smijeh.
„Nevjerojatno.“
„Sarah—“
„Tko onda?“
Nitko.
„Tko?“
Otac je rekao:
„Mercer.“
Soba je postala potpuno nijema.
Clara je prva reagirala.
„Ne.“
Majka je plakala.
„Nisam znala tko je on zapravo. Prije nego što sam upoznala tvog oca…“
Nisam htjela čuti detalje.
„Znači čovjek koji je prodao tuđe bebe bio je moj biološki otac.“
„Da.“
Clara me gledala kao da joj je teško čak i disati.
I odjednom sam shvatila zašto ju je otac prije deset godina pokušavao ušutkati.
Ne samo da zaštiti sebe.
Da zaštiti mene od Mercera.
Ali to nije opravdavalo deset godina laži.
Ni približno.
„Zašto si joj rekao da ćeš uništiti mene ako se vrati?“
Otac je problijedio.
„Nisam rekao to.“
Clara se okrenula prema njemu.
„Jesi.“
„Rekao sam da će Mercer iskoristiti Sarah ako sazna da si živa.“
„Ne.“
„Clara, bila si ozlijeđena i pod lijekovima kada smo razgovarali.“
„Zvao si me.“
„Da.“
„Rekao si mi da se ne vraćam.“
„Jer sam znao da Mercer sluša.“
Clara je stala.
„Kako?“
„Jer je bio pokraj tebe.“
Tišina.
„Što?“
„Na snimci poziva čuo sam njegov glas.“
Clara je problijedjela.
„Nemoguće.“
„Zato sam rekao ono što sam rekao. Htio sam da misli da te se odričem.“
Sada više nitko nije znao kome vjerovati.
I upravo tada se Clara sjetila ključa.
„Pretinac.“
Pogledala me.
„Ako je sve ovo istina, onda su dokumenti tamo.“
Otac se ukočio.
„Koji pretinac?“
Clara mu nije odgovorila.
Sat vremena poslije svi smo bili na autobusnom kolodvoru.
Nitko nikome nije vjerovao dovoljno da ostane sam.
Pretinac 214 bio je na kraju hodnika.
Clara je umetnula ključ.
Otvorila vrata.
Unutra mala sportska torba.
U njoj dokumenti.
Fotografije.
Stari diktafon.
I omotnica s mojim imenom.
Sarah.
Rukopis nisam poznavala.
Otvorila sam je.
Unutra jedna kratka poruka.
Ako ovo čitaš, onda je Clara uspjela.
Potpis:
Rebecca Hale.
Clara je problijedjela.
„Moja majka.“
Ali Rebecca je, prema svemu što smo znali, umrla pri porodu.
Otac je uzeo pismo.
„Datum.“
Pokazao je.
Napisano je tri godine nakon našeg rođenja.
Nitko nije govorio.
Mama je sjela na klupu.
Clara je uzela drugi papir.
Medicinski zapis.
Rebecca Hale nije umrla.
Bila je prebačena.
Pod drugim imenom.
U ustanovu udaljenu četiri države.
„Živa?“ šapnula je Clara.
„Možda“, rekao je otac.
Na dnu torbe nalazila se fotografija.
Rebecca.
Starija.
Pokraj nje Mercer.
Fotografija je snimljena prije samo dvanaest godina.
Dvije godine prije nesreće.
Tada smo shvatili.
Clara nije bila slučajna beba koju su dali našoj obitelji.
Rebecca je bila dio nečega puno većeg.
I Clara je vjerojatno bila jedini razlog zbog kojeg je još živjela.
Istraga koja je uslijedila otvorila je desetke starih slučajeva.
Mercerova mreža nije zamijenila jedno dijete.
Bilo ih je mnogo.
Neki roditelji znali su.
Neki nisu.
Neki su lagali.
Neki su umrli prije nego što je istina izašla.
Moj otac nije bio nevin.
Godinama je skrivao stvari za koje je vjerovao da će nas zaštititi.
Time je samo produljio štetu.
Majka je također šutjela.
A Clara?
Clara nije bila luda.
Nije izmišljala.
Ali ni ona nije znala cijelu priču.
Sjećanja nakon nesreće bila su pomiješana sa strahom, lijekovima i Mercerovim manipulacijama.
Najteže je bilo prihvatiti da nitko nije imao potpunu istinu.
Rebecca je pronađena četiri mjeseca kasnije.
Živa.
Slaba.
Pod drugim prezimenom.
Kad je prvi put vidjela Claru, nije bilo filmskog trčanja u zagrljaj.
Samo su stajale.
Gledale jedna drugu.
Onda je Rebecca dotaknula Clarino lice i rekla:
„Znam te.“
Clara je počela plakati.
Ja sam stajala nekoliko koraka dalje.
Tada mi je Clara pružila ruku.
Uzela sam je.
Jer nakon svega jedno se nije promijenilo.
Nismo dijelile istu majku.
Nismo dijelile istog biološkog oca.
Ali dijelile smo djetinjstvo.
Sobu.
Tajne.
Strahove.
Deset godina boli.
I isti život koji su drugi pokušavali napisati umjesto nas.
Naš odnos s roditeljima nije se čudesno popravio.
Neke laži bile su prevelike za brzo oproštenje.
Clara se nije odmah vratila kući.
Ni ja nisam mogla glumiti da je sve normalno.
Ali nekoliko mjeseci poslije sjele smo zajedno u malom kafiću.
Dvije žene koje su cijeli život mislile da znaju zašto izgledaju kao dvije polovice iste osobe.
Clara je pogledala mene i nasmiješila se.
„Znaš što je najčudnije?“
„Što?“
„Još uvijek mrziš rajčice.“
Nasmijala sam se.
„A ti još uvijek jedeš rub pizze prvi.“
„Neke stvari očito nisu genetika.“
Gledala sam je.
Deset godina sam vjerovala da sam izgubila pola sebe.
A onda sam shvatila nešto drukčije.
Ona nikad nije bila moja polovica.
Bila je cijela osoba.
Sa svojim tajnama.
Svojom boli.
Svojom pričom.
I možda je upravo zato njezin povratak bio toliko težak.
Nisam dobila natrag ono što sam izgubila.
Dobila sam priliku upoznati osobu koja je preživjela.
A ovaj put nisam je namjeravala ponovno izgubiti.
