Kad je Richard Valev zakoračio u sredinu dvorane, razgovori su utihnuli brže nego glazba nekoliko minuta ranije.
Nitko nije znao zašto se jedan od najutjecajnijih investitora u zemlji pojavio na privatnim zarukama.
Ali svi su odmah osjetili da se nešto ozbiljno događa.
Richard nije pogledao raskošne stolove.
Nije pogledao ni orkestar.
Njegov pogled zaustavio se samo na crvenom tragu na obrazu njegove kćeri.
„Tko ju je udario?”
Njegov glas bio je tih.
Upravo zato bio je toliko zastrašujući.
Ljudmila Pavlova pokušala je zadržati osmijeh.
„Gospodine Valev, ovo je obiteljski nesporazum…”
„Pitao sam tko ju je udario.”
Nitko nije odgovorio.
Igor je spustio pogled.
Richard ga je promatrao nekoliko sekundi.
„Ti?”
Igor je odmahnuo glavom.
„Ne…”
„Onda reci tko jest.”
Tišina.
Napokon je Ljudmila podigla bradu.
„Jesam.”
„I opet bih.”
Nekoliko gostiju glasno je uzdahnulo.
Richard je polako klimnuo.
„Hvala.”
Iz aktovke njegova odvjetnika pojavila se debela mapa.
Ljudmila se podrugljivo nasmijala.
„Mislite da ćete nas zastrašiti papirima?”
„Ne.”
Richard je otvorio mapu.
„Došao sam vas obavijestiti.”
Financijski direktor pružio mu je nekoliko ugovora.
„Prije dvije godine vaša je građevinska tvrtka bila pred stečajem.”
Ljudmilin osmijeh polako je nestajao.
„To nije istina.”
„Jest.”
Na stol je spustio dokumente.
„Privatni investicijski fond koji je osigurao hitno financiranje bio je moj.”
Dvoranom se prolomio šapat.
Igor je zbunjeno pogledao majku.
„Mama…”
Ljudmila je problijedjela.
„To… to nije moguće.”
Richard je izvadio posljednji ugovor.
„Moguće je.”
Pokazao je posljednju stranicu.
„A ovdje piše da fond ima pravo odmah povući sva sredstva u slučaju grubog narušavanja ugleda ili ponašanja koje šteti poslovnom odnosu.”
Odvjetnik je mirno dodao:
„To pravo upravo koristimo.”
Ljudmila je izgubila boju u licu.
„Ne možete…”
„Možemo.”
„Uništit ćete tvrtku!”
Richard ju je pogledao bez trunke zadovoljstva.
„Ne.”
„Uništili ste je vi onog trenutka kada ste odlučili javno poniziti moju kćer.”
Igor je napravio korak prema Leni.
„Molim te…”
Prvi put te večeri progovorio je.
Ali bilo je prekasno.
Lena ga je pogledala mirno.
„Kad sam trebala jedan jedini glas koji će stati uz mene…”
Duboko je udahnula.
„Ti si izabrao šutnju.”
Skinula je zaručnički prsten.
Položila ga je na stol ispred njega.
„Ne želim život u kojem će tvoje šutnje uvijek biti glasnije od mojih suza.”
Igor nije imao odgovor.
Ljudmila je pokušala prići Richardu.
„Možemo razgovarati…”
„Večeras ste razgovarali.”
Pogledao je trag šamara na Leninom licu.
„Samo ste zaboravili da svaka riječ i svaki udarac imaju cijenu.”
Richard se okrenuo prema kćeri.
„Idemo kući.”
Dok su izlazili iz dvorane, nitko nije pokušao zaustaviti Lenu.
Gosti su se razmaknuli u potpunoj tišini.
Isti oni ljudi koji su nekoliko minuta ranije šaptali o „siromašnoj djevojci” sada su spuštali pogled od srama.
Na izlazu je Lena posljednji put pogledala dvoranu.
Shvatila je da je izgubila zaručnika.
Ali je istodobno vratila ono najvažnije.
Svoje dostojanstvo.
A Richard joj je tiho rekao:
„Bogatstvo se može izgubiti u jednom danu. Dostojanstvo samo onda kada ga sami predamo. Ti ga večeras nisi predala.”
