Moj sin je na zvučniku nazvao drugog muškarca Tata.
Bio je utorak navečer, gotovo 21 sat. Prala sam suđe, moj je telefon punio u dnevnoj sobi. Moja supruga Emma je spremala našeg osmogodišnjeg sina Liama na spavanje.
Čuo sam kako mi telefon zvoni. Pa je stao. Onda je opet zazvonio. Kratki, nestrpljivi tonovi.
Emma je viknula iz hodnika:
„Daniel, tvoj telefon neprestano zvecka, možeš li ga uzeti?“
Obrisao sam ruke i otišao u dnevnu sobu. Na ekranu je pisalo: „Nepoznati broj“. Pritisnuo sam odbijanje. Sekundu kasnije isti se broj ponovno javio.
Prije nego što sam uspio reagirati, Liam je istrčao iz sobe, uzeo moj telefon sa stola i rekao:
„Tata, ja ću se javiti!“
Uključio je zvučnik, veseo:
„Bok, ja sam Liam!“
Muški glas, otprilike mojih godina, smiren, samouvjeren:
„Hej, prijatelju. Je li mama doma? Možeš li dati telefon mami ili tati?“
Liam je odmah odgovorio:
„Mama je ovdje. Tata je na poslu. Tko je to?“
Stajao sam dva metra dalje.
Emma se smrznula u vratima Liamove sobe, s četkicom za zube u ruci. Potpuno je zbjela.
Muškarac na telefonu lagano se nasmijao:
„Ja sam Mark. Sjećaš se? S kuće kraj jezera. Molim te, daj mamu na telefon.“
Liam je pogledao Emmu:
„Mama, to je Mark. S kuće kraj jezera. Misli da je tata na poslu.“
Rekao je to mirno, kao činjenicu. Kao da je to nešto normalno.
Ispružio sam ruku i uzeo telefon iz njegove ruke.
„Ovo je njegov tata,“ rekao sam. „Pravi.“
Na liniji je nastala tišina. Dvije sekunde. Tri.
Tada se glas muškarca promijenio, postao hladan, službeni:
„Oh. Oprosti. Pogrešan broj.“
Poziv se prekinuo.
Liam je izgledao zbunjeno.
„Zašto je prekinuo? Jesam li nešto krivo rekao?“
Emma se napokon pomaknula.
„Liam, idi operi zube. Sad,“ rekla je.
Njezin glas bio je presudan i prebrz.
On je slegnuo ramenima i otišao u kupaonicu. Čuo sam kako voda teče i četkicu koja udara u sudoper.
Stavio sam telefon na stol.
„Tko je Mark,” upitao sam, „i koja kuća kraj jezera?“
Emma je sjela na naslon kauča ne gledajući me.
„To je… s mog posla. Imali smo izlet prošle godine. Znaš to.“
Znao sam. Bilo je to neki poslovni retreat kraj jezera. Dva dana. Vratila se umorna, ali uzbuđena, s desetak fotografija prirode i selfieja s kolegama. Nisam obraćao pažnju na imena.
„Zašto naš sin misli da sam na poslu u 21 sat,” pitao sam, „dok stojim ispred njega?“
Progutala je knedlu.
„Daniel, pretjeruješ. Samo je nesporazum. Liam ne uvijek—“
„Koga zove Tata kad ja nisam tu?“
Pogledala me. Odgovor sam vidio prije nego što je progovorila.
„Ponekad,” rekla je polako, „kad idemo vikendom na kuću kraj jezera, nisam ga odmah ispravila. Jednom je Marku nazvao ‘Tata’ kao šalu. Svi su se smijali. To je postalo… nešto.“
Zbunjeno sam je gledao.
„Koji vikendi?“
Zatvorila je oči na trenutak.
„Bio si kod svoje majke, sve si popravljao. Sjećaš se? A onda onaj seminar u Chicagu. I revizija u ožujku. Rekla sam ti da ćemo Liam i ja biti kod moje sestre. Ali smo umjesto toga otišli na jezero.“
Pokušao sam izračunati. Bilo je to barem četiri vikenda. Možda pet.
„Jesi li spavala s njim?“ upitao sam.
Nije odmah odgovorila. Zube je stisnula u donju usnu. Prsti su joj vrtjeli rub pulovera.
„Jesam,“ rekla je.
Iz kupaonice je prestala voda, a Liam je pjevušio nešto iz crtića.
„Koliko dugo?“
„Skoro godinu dana,” rekla je. „Od tog prvog retreata.“
Rekla je to bez drame, samo iznijela činjenicu.
Gledao sam telefon. Evidencija poziva: isti se broj pokušavao spojiti sa mnom tri dana. Nisam primijetio. Mislio sam da je spam.
„Zašto me zove?“ pitao sam.
„Jer sam mu rekla da je gotovo,” rekla je. „U nedjelju. Rekao je da želi razgovarati s tobom. Čovjek je do čovjeka. Nisam mu dala tvoj broj. Pretpostavljam da ga je pronašao preko posla.“
Vrata kupaonice su se otvorila. Liam je ušao, kosa mu je bila razbarušena, pidžama prekratka do gležnjeva.
„Tata, možeš li me pokriti?“ pitao je.
Tajming mu je bio savršen, kao da je to cijeli život vježbao.
Pogledao sam Emmu. Gledala je u pod.
Ušao sam u njegovu sobu. Isti posteri, ista noćna lampica u obliku rakete. Igračka dinosaur na jastuku.
Ugao se u krevet, okrenuo na bok, pritisnuo dinosaura uz prsa.
„Tata?“
„Da?“
„Je li taj čovjek tvoj prijatelj?“
„Ne,” rekao sam. “Nije mi prijatelj.”
Liam je razmišljao sekundu.
„Mama plače kad se vrati s jezera,” rekao je tiho. “Mislio sam da je to zato što te nedostaje.”
Zijevnuo je, pa dodao:
„Hoćemo li još ići na jezero ovog ljeta?“
Ućutkao sam mu pokrivač oko ramena.
„Ne znam,” rekao sam. “Vidjet ćemo.”
Kimnuo je, zadovoljan odgovorom, i zatvorio oči. U hodniku sam čuo Emmu kako nešto nestrpljivo radi u kuhinji, otvara i zatvara ormariće bez jasnog cilja.
Sjeo sam na rub Liamova kreveta dok mu ritam disanja nije postao spor i ujednačen.
Onda sam se vratio u dnevnu sobu, uzeo telefon i spremio nepoznati broj pod novim kontaktom: „Mark – jezero“.
Nisam mu se javio.
Rekao sam Emmi da ćemo razgovarati sutra, poslije posla, u kafiću blizu ureda. Javna mjesta. Neutralan stol. Bez podignutih tonova.
Složila se.
Te noći spavao sam na kauču. U 3:17 ujutro, ekran se jednom upalio s porukom od nepoznatog broja. Nisam je otvorio.
Ujutro sam spakirao malu torbu i odnio je do auta prije nego što se Liam probudio.
Ušao je u kuhinju, trljajući oči.
„Tata, ideš li me danas odvesti u školu?“
„Da,“ rekao sam.
„A poslije škole?“
„Poslije škole,” odgovorio sam, “pokupit ću te. Idemo po sladoled. Mama će malo kasniti.“
Kimnuo je i posegnuo za žitaricama. Rutina je pobijedila.
Kasnije u kafiću Emma me pitala je li sve gotovo između nas.
Rekao sam joj da za sada ništa nije gotovo i ništa nije riješeno. Samo je zapisano. Imena, datumi, kuća kraj jezera, vikendi. Godina.
Onda sam se vratio na posao, odgovarao na mailove, uključio se na sastanke, odobravao izvještaje.
Kad mi je poslijepodne opet zazvonio telefon s istog broja, odbio sam poziv i utišao zvuk.
Kontakt „Mark – jezero“ je ostao u mom telefonu.
Još ga nisam izbrisao.
